Naslov

Putovanje po Bosni : godine 1843.

Tema

putopisi / Bosna

Opis

Knj. 5 (1847), str. [3]-23

Autor

Jukić, Ivan Frano

Izvor

Kolo : članci za literaturu, umetnost i narodni život

Nakladnik

Zagreb: D. Rakovac St. Vraz L. Vukotinović, 1842-1853.

Prava

Javno dobro

Jezik

Hrvatski

Tip

Tekst u časopisu

Identifikator

ISSN 1330-2809
ISSN 1849-3238 (1842. Online)

Licenca

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License

COBISS.BH-ID:

ID= 67230214"> COBISS.BH-ID: ID= 67230214

Tekst

Putovanje po Bosni
godine 1843.
1.
Znam da se setjate, kad sam bio u Zagrebu, da sam vam obećo opisati moja putovanja; pak se može- biti i čudite, da reč datu dosad nisam odaržo? Mili moj Stanko! porad nekojih osobitih uzrokah lanjska moja putovanja tiskana su u »Magazinu dalmatinskom« od ove godine. I budući da se slučilo, te sam i ove godine noge pružio od Sane i Save do Une i Varbasa, zato nastojat ću i vami štogod napomenuti, što mi je u oči upadalo, koje sravnivši s onim u Magazinu, moći ćete imati pojam od ove krasne a toli zanemarene pokrajine slovinske. Vi znate, da se ja tolikomu krasnorečju nisam priviko, ko što su humoristički nemački putnici (!) obikli izlagajući putovanja svoja, i da prazne reči na hartiju metjem. Dosta je, da vam napomenem, da sam iz Fojnice*) krenuo 5. d. onoga meseca, koi je svakome prijatan a za putnika najveselii, kadno detea čobančad radost svoju sa svarnutim svibom t.j. sviralom izjavljuju, težak carnicu prevraća, a gora zelenom kiti se odećom, slavulja na pevanje nudi, a ovi opet putnika podražuje. To čini da putnik ni neosetja, da ga konj kasom svojim raztresa, dapače sve zaboravlja nesgode od umora uzrokovane. —
Kroz razna voćna turskokarstjanska sela za 4 sata dodjosmo u Busovaču. Malim da nezaboravih napomenuli vratolom Šupljike i selo pri strani Živoiće, gde leži šeh Adži-Mejnlija u tekiji (samostanu turskom) kod turbeta, nad nekakvim svetcem sagradjenom. Pitam ja moga kiridžiju, jeli veći svetac ovi od onoga na oglavku? »Baš je ta« (odgovori kiridžija) »on je parvi u svem memlečetu od šehislama proglašen: medjuto ovi je Osmanlija!« — Pa šta je zato? —. »Jest! ama se ovi s tim ponosi i veli, da je sikirić Vlah, pak ako hoće bit pravi šeh, nek najprid dodje, da ga ja poturčim!« Svi Osmanlije darže Bošnjake turske za polu-Vlahe i s tim ih napastuju, da oni niesu pravi ćispet svetca Muhameda. Odtud dolazi, da bosanski poturica voli i Vlahu, nego Osmanliji, jer vele: Osmanlija odreko se je svog verozakona i kaurinom posto, uzamši njegovu odeću i uredbe švabske t. j. nizam. — Idući niz Šapljike opazili na blizu razvaljenu tvardjavu (po svoj prilici) gnjezdo razbojničko. Upitah druga, jeda li se šta pripoveda od nje? »A tko ti zna?« (veli on) »Pria nekoliko godi- nah spuštali su se na gužvah u nju , da traže blaga, pak su tuđe našli mnogo meda i voska, dapače i proje našli su.« — Busovača, varošica na drumu sarajevsko- travničkom, leži u plodnoj ravnici na po puta izmedju Fojnice i Travnika. Tu reka Kozica okretje majdan jedan od skora sagradjen. Desno jedan sat daleko vidi se selo Dobraljevo, a nad njim na visokome hridu Hum, razvaljena tvardjava. Tudi su pria 10 godinah tražili blago; al su ga veziru izkopali , davši veliku globu, a našli ništa niesu, osim dva tovara koplja i drugog oružja. Još mi i to kazaše, da se blizu te tvardjave i danas vide vešala gvozdena o steni, i de- vojka od kamena izrezana u kipu. Niže toga kopata je ruda još nedavno a to gvozdena, koja se sad iznova počela vaditi. Levo od Busovače na istu dalečinu vidi se druga tvardjava Medvidgrad, gde se ne samo medvedi već i sove legu. Niže ovog podora vide se još rupe, iz kojih se je onda vadila ruda srebra i zlata. — Hučavši u Busovači nastavimo put preko lugovah zelenih i za dva sata stignemo u Vitez, selo tursko-karstjansko u mnogo izglednioj ravnici nego je Busovača. Mesto ovo od tri dućana, jedne džamije i nekoliko kućah i hanovah spomena vredno je od bitke Sarajlijah s Vedžidpašom (god. 1840. Kolovoza 15.-16.). Tude Sarajlije budu pridobiveni i dva najbolja junaka ostavlje¬na »Pinjo« i »Durambeg«, koji na pijanim batovima nasarnu na kumbaru (topničtvo) vezirovu, i tako ludo poginu, kako to grobovi i kamen s turskim nadpisom svedoči. Odavle do Travnika, dva sata, sve je polje žitom pokriveno, koje, po sredi tekući, Lašva natapa. Putnika ne samo polje već i obližnji brežuljčići u sarce diraju. Po njima su sela svakim voćem izkitjena s obe strane puta, izmedju kojih dvoje nemogu ostaviti nenapomenjena. Jedno je Mošunj, kraj Lašve, gde je imala biti nekakva glasovita naselbina (rimska?). Ovde ne samo da se vide zidine na bregu, već i dole niže u ravnici. Težaci oruć nahode razna posudja, opeke (cigle), a najviše rimskih novacah (srebarnih, ba¬krenih i zlatnih), izmedju kojih i ja sam do 15 komadah vidio. Kazivaše, kako je bila Lašva prodarla, i videla se nekakva magaza. Ob noć stanu kopati. U njoj u kamenu izrezan sanduk, a kad š njega dignu ploču, al lonac poklopljen nadju! Tko sretnii, tko li veselii? Zatarpavši magazu s velikom radostju, odlete kući, da dele blago! Al kad otvore, sam pepeo! »Vrag podmetnuo« (odmah reknu Bošnjaci). Još i sledeće nadodaše, da pria dve godine nekakav od kaurina kupi kalamintu (lako zovu šibku magnetičku), te ju pusti ovde. Šibka gde stadne, počnu kopati, i nadju idolu »kip« u veličini deteta od 5 godinah: trup vas od tuča, glava pako od zla¬ta s rarnenim o lamu privezana. Kad ja stadoh priupitivati, šta su uradili od njega? na žalost odgovore mi, da su ga sekirami razlupali i kod kujundžije raztalili. Često se dogadja, da ovakovih stvarih izkopavaju, ali prosti seljak krije ka zmija noge, i tako kad propane, istom onda počuje se. Drugo je Gladnik, selo karstjansko od 12 kućah. Od njega oddavna čuo sam pripovedati: kad je ovde car Mehmed II. (g. 1463.) prohodio, zapita za ime njegovo, i kad inu kažu, da polag severnog položaja hardjavo rodi, da je siromaš¬no i ubogo, pa mu Gladnik od starine ostalo ime, ca¬ru se dopade ta etimologija, a htiući i svog došastja ostaviti spomen, odpusti selu ovome sve poreze i daće, do danas da ništa neplaćaju osim harača. — Ravno taj dan dodjemo u Travnik, varoš stranom na bregu, stranom pako na podnožju (podgori) Vlašića kod reke Lašve. Travnik je stolno mesto vezira bosanskoga. Tvardjava ne samo što je malena i nejaka, već još suviše na takvom je mestu nesgodna, da bi se lasno ka¬menjem zatarpati mogla. Čaršija dosta je čisla, jer je mnogi opiru šedervani, česme, t.j. vodeni vrutci. Kućah parvi boj (kat) je od kamena (t. j. magaze), gori pako darveno. Tako je i vezirov konak sagradjen. Da je kuća bola od kamena, već bi se zvala »kula«. Najveća kuća na jedan tavan odignuta (nebrojeći magaze) i od sviuh sgradah najlepša jest lani napravljena kasarna, koja kad se sasvim dogotovi do 8000 moći će zauzeti vojnikah. I ona je jedina pokrivena crepom na način talianski. Stan pri zemlji od kamena, gornji pako kat od ćerpiča*). Prolazeći kroz Travnik najvećma ti upada u oči plesnivi Arnaut, a od ovoga malo odlični i nizam, bezposlen po čaršiji tumarajući i po dućanih i po tri zure (sata) u targovca, koi ga odteratnesmije: a da štogod neukrade, uvek mu valja paziti. Nizami čitave hergele za sobom vodaju gladnih kerovah, a pred kasarnom druge straže i neima. Od pasah jedva da tko mirno prodje, a branit se nesmije. — Oko Travnika sela su većinom karstjanska. Gradnje po ovih selah bele se ko labudovi, jer svaka kuća, staja ili pojata podzi dana je i okrečena. Sva su ova sela na lepu mestu po bregovih, varoš pako na najgornjem. »Travnik« svak vidi, da dolazi od trave, kojom je ova okolica prebo¬gato narešena. Medjuto narod pripoveda ime njegovo od sledećeg dogodjaja. »Despot Vuk otme sestru Derdelez-Alije iz Sarajeva. Ovo začuvši Alija odleti u poteru za Vukom. Kod Klokotah (dva sata k Sarajevu od Busovače) proždre zemlja otetu devojku rad nevere Vuku namišljene, odkud i danas klokoće t. j. kluča sumporna voda. Kod Kozice obosi konj Vukov, odkud ostane Busovača, a Vitezu ime ostane porad imena Vukova, gde posle 24 sata nadvlada Aliju i čak posle 18 satih otravi konja u mestu, kome Travnik ostane i do danas ime.« Još mi i to pripovedaše, da je od skora Travnik postao šeherom (varošom), a od prie bila je samo kasaba (varošica, targovište), a to stoji upisano na nekom grobu u selu Brajković zvanom. Pismo je ilirska azbuka, i medju ostalim sledeća štiju se slova : »Sto i pedeset godinah živih! triput na Jurjev dan Belu po ledu pridjoh! triput na Jurjev dan novoga kruha jedoh! nevidih šer Zenice ni kasabe Travnika!! 6. Svibnja podranimo iz Travnika i poslednje selo nakon 2 sata ostavimo, unišavši u same planinske predele, preko kojih za 6 satih, prešavši Gostitelj i Vitolje, dodjemo na konak u Dobretiće k ondašnjemu župniku. Dobretići zove se jedna najviša u svoj Bosni možebit planinska okolica od 150-200 kućah kerstjanskih. Ljudi ovde samim gotovo žitom i jedinom marvom životare, medju samim amarikama , koje kuću od kuće zaklonjaju da putnik ni nevidi kud će se svratiti, a po putu darže stoku u stajama. Čudnovato je što fra Luka Vladimirović o ovome predelu piše u knjizi »Nobilissi- mae famdiae Comilum Dobretich olin Begni Bosniace Oplimalis Genealogicus liber (Ancona 1772. Veneica 1775). Čita se u rečenoj knjizi, da je ime dobilo od one obi¬telji plemenite Dobretićah. Nekakvomu Dobreti pokloni car okolicu ovu na prošnju svoje ljubimice, a njegove kćeri Ljiljane, koju zarobio beše. Kod ondašnjega župnika prenoćivši, rano uputimo se kroz same ama- rike do reke Ugra, koju prešavši, stupimo uz planinu Ugar i Ugrice. Put ovi lasno se uzporedit može s naj¬gorim u Bosni. Mi ga se jedva oslobodimo, prispivši na ručak u Skender-vakup, selo gde imade nekoliko be-govskih i ciganskih kućah s jednom džamijom dervenom i 3 dućana. Taj dan preko Vurhovinah i Viševicah prispiemo na konak u Sokoline, gde kod župnika prenoćivši, spustimo se niz vratolomne Osoje. Ove za jedan sat predobivši, izbavimo se planinskih predelah, koje nas čak od Travnika pratiše. Sad smo u ravnoj župi,; plodnome kotaru, koga Varbanja natapa. Sela po bregovih, a mesto od turske varošice u ravnji. Na jedan četvart sata vidi se tvardjava zapuštena na jednome vratolomu, izpod kog put vodi opominjajući na silnog Harvoju, koga baština biaše kotar ovi, gde bude pokopan (g. 1415.). Pregazivši krivodajuću se Varbanju, koju taj dan pet putah pregazit imadosmo, primimo se slavne gore »Barakovac« zvane, bukovinom i hrastovinom preobilate, radi šta je pohode nebrojena stada prasadi. Ovde nam pokazivaše klupe i odpočivala Tomić-Mihovila slavnog harambaše, od kog Bošnjaci pripovedaju, da je on jedini vodio fermanlie četu, a tu milost na sledeći da je dobio način. »Življaše ne- gde Arap dvoglav, koi je caru bio dodijao. Car mnoge milosti obeća onome, koi bi ga smaknuo. Nitko se nenadje. Najposle Tomić Mihovil obeća smaknut ga pod tim ugovorom, ako mu se dopusti, da četuje slobodno. Car obeća, dapače i ferman dade Mihovilu, a ovi pogubi dvoglava Arapa.« — Pria nego smo unišli u Barakovac, prodjemo Čelinac, dva turska sela, gde se mnoge stupe okretju na Varbanji, stupe od baruta naj- glasovitieg u svoj Bosni. Ovde se uputismo sa 6 Arnautah. »Eto muke!« (pomislim u sebi) »sad će biti sto sijasetah!« Zato dok unidjosmo u goru, opalim ja mo¬ga haberdara, pak ga odmah napunim pred njihovim očima, spustivši dva zarna u njega. »Nek je sigurno,« (velim ja), »imade ovda uvek zlih Ijudih!« Na to i oni potegnu svoje šare, opale a nesastavc. Biahu zakisle. »Gledaj ti toga« (rekoše oni) »kod ovakovih pušakah lahko bi glavu izgubili.« Dok oni opet puške izvArte, izpale, otaru i opet napune, dotle i do po Barakovca prodarsmo. A ja opet opalim dve male, pak opet na¬punim i olovom učvarstim. Potegnu i Arnauti. Al kog opali, kog nesastavi. »Gledaj toga rugla« (velim ja) »s kakvim družtvom putujem. Mogo bi glavu izgubiti. Da bi mene moja prevarila, ja bi š njome u po Var- banje.« — • «Vala, hodja, pravo govoriš« (vele oni gro¬hotom smijući se). U tom jedan: »Dajder boga ti! da ti vidim jarak.« — »Sabur druže! znaš« (velim ja) »šta su mudri kazali: Žene, konja, ni oružja nedaj od sebe!« — »To ti je komad besede!« (odgovore svi). — Tako se š njima bacajući lafe (šale), izadjemo iz Barakovca i u ravnicu sadjemo, gde se nije bilo bo¬jati, jer ljudi po njivah radiahu. Pitam ih sad, iz kog su mesta? »Od Janja!« Ja: »Kako engledišu tamo?« »Arnautski, bugarski i malo bošnjački!« (odgovoriše mi). — Peti put pregazivši Varbanju, za sat dodjemo u Banjaluku. Varoš ova i tvardjava dvojnom je veća od Travnika. Leži dolnji šeher većinom u ravnji, gornji pa- ko obalom Vrbasa, u kog se sleva Varbanja. Dok su beglerbezi s Bosnom upravljali, bila je Banjaluka njihova stolica. Nad varošom ovom vidi se breg Osmina, iz kog mnoga dopiru vrela u varoš. Nahode se ovde toplice u gornjem šeheru, a u okolici broji se do 13 toplicah na različitih mestih. Tvardjava na sgodnom je mestu sagradjena, bila endeci i bedemi dobro u- tvardjena, al sad su se već počeli osipat. Banjaluka leži na vario lepom i plodnom mestu, i čak do Save 8 satih .— sve je ravno polje. Najglasovitia u celoj Bosni jest ovdašnja džamija »Feredija«, zvana od beg- lerbega svoga utemeljitelja. Izvanjski vid njezin naliči na carkvu, a munara na zvonik (turanj). Još bivši detetom čuo sam pripovedati, kako su Turci tri naimara, kad su dogotovili džamiju, naumili pogubiti, da nebi još takvu gdegod načinili. Ovo pročuvši neimari na-prave sebi krila te tako pobegnu iz džamije, a niesu mogli pregoreti bradavah, koje leteći izvarnu se i odseku dvojici, krila, te tako padnu martvi kraj Varbasa, gde im se i sad kazuju grobovi; a tretji ponajmudrii, odbacivši u dobar čas bradvu, spasi se. Predanivši ovde nastavim put 10. Svibnja preko Braukovca, naj- mivši si tri oružana momka. Na ručak prispiemo u Bronzeni-majdan, tursko selo u plodnoj dolini kod Go- micnice, na kojoj su još pria nekoliko godinah tukli majdani od meda (tuča), al sad porad velikog su zulu¬ma zaustavljeni. Odmorivši konje i ručavši, odtale se dignemo preko Sralinske, sela i reke, na kojoj tuče nekoliko majdanah gvozdenih, koju ostavivši unidjerno u znatnu planinu Beregemicu, izkitjenu obilatom hrasto- vinom i bukovinom te i hajducima svake godine. Nakon tri sala, ostavivši Beregcmicu, dodjemo u Sasinu, selo karstjansko s nekoliko majdanah gvozdenih. Tude kod župnika prinoćivši, zorom ostavimo Sasinu i preko lu- govah, bardah i dolinah za dva sata sidjemo u ravnicu, koju natapa Sana. Kod Sanskog mosta prevezemo se na kerebu (ladji). Sanskimost, varošica, imade nekoliko dućanah i zapušten gradić, pod kojim Zdena utiče u Sanu. Za dva sata išli smo ravnicom uz Zelenu, dok nestigosmo njezinu sestru Bliju. Ovu prešavši ugledamo Kamengrad, tvardjavu na jednom hridu ukrepljenu s novini gradićem. Izpod nje teče potok, a oko njega nekoliko kućah s džamijom razvalenom. Ja neznani ali je siromaštvo ali nemarnost prama zakonu pravi uzrok, da po selili turskih jedva je videti džamiju novu, već većinom starcanu osobito pako sasvim od vetra obaljenu, gde na zemlji gnjije. Od Kamengrada penjasmo se sve po dana sve više. Došavši u Lužnič- kopolje, stanemo se brinuti o konaku, jer sela nigde ni od leka. Komordžije po stotinu gone hranu za Bihač. Oni na polju raztovarivši, pustiše konje za travu. Moj konj nije otravljen. Ječma valja mu tražili u selu. »Gde je Japra Bišćevića?« (pitamo jednog starca kod vode). »Eto gori preo brega, pak ćete ugledati« (od-govori on). Noga za nogom čitav sat, a od Japra ni traga! Murat, subaša nekog bega banjalučkog, ovi dan susrete se s nami. On nosiaše svomu gospodaru pod Bihač brašno (proviziun). Po turski okresa nekoliko verah i poslovah laži dedu.« Ej Murale! (velim ja) proj se psovke! Čuj di psi laju! Nagnimo tamo!« Kad u dolinu sadjemo, a eto torovi i kolibe razapete. »Evo šićara« (poviče Murat). »Dobar večer, Vlasi! Gde je Japra? Vodite nas tamo.« —»Bog s vama Turci!« (odgo¬vore čobani) »ako ste prošli polag vode, onde vani je osto put u Japru!« Murat: »»A vi gledajte konak! Bra¬va nećemo, već sir i mleko odmah da nosite, i kajmaka neka bude kozjega: vatru loži, vlaše!«« — Tude razjašimo. Mrak se uhvati sasvim, nalože čobani vatru. Ja se spustim na kabanicu, a Murat stane po svom običaju ko subaša izdavat se, psovati, preliti da će odmah dve ovce podvaliti, ako večera gotova nebude i nama i ko¬njima. Ode čoban doneti sena, a drugi pobeže. Pitani ja: »Murate! jesi li li ikad pod Bihač dolazio?« — »»Nisam!«« (veli on). — »Pa kad niši, kako ti smiješ ovdi zapovedati? jedali neznaš da je ovde goli kremen? Ta lani su u istoj Japri 6 Arnautah pobili, nisu ovo tvoji kmeti. Mi možemo poginuti noćas, i to s tebe. Podig¬nut će celo selo, pa kud ćemo mi? ovom vlahu neima zakona. Znaj dobro Murate!« — Sat i više prodje a ni čobana ni sena! »Eto Murate!« (opet ću ja) »nije li nam bolje bilo šutiti. Mogli su nam barem vatru poticati, a sad iz mraka mogu nam konje pokrasti.« Ja i nesvar- ših, ču se glas: »O Turci, o Turci! Evo vam na bregu seno! Ja nesmiem tamo doći: vi ste moga čobana za- terali i ovce iz tora pustili Takvih zulumčarah ovi vilaet nije nikad zapamtio. Prekjučer prošlo je četiri hiljade askerah, pak takvog nam zuluma nikakav neu- čini. Vidit ćemo se sutra pred vezirom, jeli on to do¬pustio? itd.« »Nuto iftire! ako znaš za Boga« (veli Mu- rat) »nuto Raca ali ti je besan!« Neostade ni post ni vera; sve skresa Murat. Al tko će se sad naći, da ode po seno? Boji se svak zasede. Najposle moja dva momka odoše pak donesoše. — Tu noć oko vatre okretjući se malo i zaspah, toliko sam se putah oba- zrio, da nije ukraden konj. Kad se ja probudih, vatra se ugasila, a po meni obelio mraz, a to i 3. Svibnja. Odmah se opremismo te kroz polja i livade na ručak dodjemo u Jasenicu, tursko selo, nad kojim se vide zidine od kule Beširevića, koju Vedžidpaša god. 1837 obori. Taj dan, prošavši kulu i selo Radić, spustimo se niz planinu Risovac u polje zeleno, koga reka Una natapa. Nasred ove eto ti Bihać grad gde se beljuška u otoku! Kroz čaršiju jedva se provukoh od množtva Arnautah i nizamah, koji se za uzbit krajišnike, biše tude sakupili. Jedan sat od grada leži Vedropolje, Tamo odoh k župniku kat. na konak. Sutra dan išo sam na »veliko groblje«. Tude se je vojska bila utaborila (4-5000 momakah). Na kapiji vezirevoj barzo opremivši poslove, sutra dan odmah krenem se natrag istim putem. Al da štogod kažem rod Bihča grada. Grad taj već se počeo osipati, i jedna strana zida od austrianske strane oborila se sasvim. Leži grad ovi u ravnici s ove t. j. Harvatske Une, koga opasuje jedna otoka od nje, kasnie napravljena ; i ova opet niže grada sjedinjuje se s glavnom Unom. Kako grad tako i predgradja u plemenitoj su ravnici prekrasno razložena. Bihač odstoji od austrianskoga kordona Zavalja po sata; od Banjaluke 24, a toliko i od Jajca. Grad taj jest glavno i najveće mesto u turskoj Harvatskoj. Kako kazuje Farlali (tomo 1. pag. 481) sagradio ga Bela IV; narod pako pripoveda da su Senj, Karlovac i Bihač sagradile tri sestre. Od Kamengrada do Bihča predelje je planinsko, i budući da tuda neima karstjanah, zato je mene malo tko ili uprav nitko mogo poznati: šta sam i odklen sam? a kazat se nisam smio, jer bi gomilama k meni bili nagarnuli hrištjani, da im »zapise« dajem. Zapis u Bosni služi na mesto svakakve lekarije. Što god koga zabolelo, a on leti odmah k svešteniku da mu zapiše i moći dade. Da sam se htio pokazivati što sam ja, i za dva dana nebi me pustili izmedju sebe. Al nije meni bilo do praznoverja njihovog. Al opet druge muke! Tko nepoznanu za novce ište, kažu da neimaju ni zalogaj kruha. Vrativši se dakle mi iz Bihča odredimo na konak u Japru. Sad zadjemo u selo od kuće do kuće pitajući: mo¬že li se gde noćiti, samo da nam je za konje sena i ječma, to ćemo platiti, a drugo imamo sa sobom. Petnaest kućah prošli smo; svagde kažu: »Nejma! Vojska pojela sve što je bilo! Ajdete proti Majkiču! tude moći ćete noćiti.« Pod sami mrak dodjosmo kroz ovu dolinu pred popovu kuću i pitamo: Bi li nam za pare dali ovde prenoćiti ? Stana neima nigde! Popa nebia- še kod kuće. Izadje mu brat i nevesta popadija. Da te Bog sačuva slušati, što ti ova plesniva snaha prosu na nas psovkih. Ni talianski matrozi (mornari) nebi znali proti buri više psovati. »Ženska glavo!« (velim ja) »prištedi se tvoje mladosti. Ako sam te upito: imaš li, nit sam opsovo, nit oteo. Kini mi se s očiuh, dok zla nisi vidila.... Dajte mi konja da idem!« — Uhvati popov brat za konja i neda. »Nemoj aga!« (veli meni) »Još nitko izprid naše kuće nije otišo nenoćivši!« »Ali silom!« (priuzmem ja) »a ja toga neću!« Mi to govorimo, a iz kuće 10 Turakah izadje, te na me zagarme, da ova kuća nemože stajati uvek sama, dočekujući goste. »Bre aj siktur!« (zavičem ja) »nemože take kokošare, koji badava hodaju od kuće do kuće; a ovako moći će uvek, jer ja se na put nisam spremio prazne kese.« Na to Turci šut! ter se jedan po jedan uvukoše u kuću. Momci razpraviše konja, a mene odve-doše u popovu ćeliju, gde on liturgjiju svešta. To ti je jedna darvena sgrada, koja imade iz nutra peć, jedan krevet obataljen, jedna polica i troje knjige i nekoliko čadjavih ikonah na zemlji, jer poda neima. Prostarše slamu i vatru naložiše Dok se ja razpremih, u tom i donesoše večeru: vruću pogaču, cicvaru i mleka. Ja iz bisagah izvadim moju hranu i plošku vina, te stadem večerati. I tad upaziše, da niesam Turčin. Šap- ću onda kućani, koji su se nad sovru nadvisili. »Nebegeniše naše večere!« a neznaju, da se meni i na moju garsti, gledajući mladu popadiju kako je čista. (Ovo je ona ista popadija, što su joj lani Arnauti ubili muža, al da su nju, manje bi bilo štete.) Velim družini: »Ništa neima gore nego jezičnasta žena !« Ona oborila od stida oči. — Plativši konak, rano se oddelimo iz Japre Biščevića, te stignemo zdravo osmi dan opet u Fojnicu. —
II.
Ni pun mesec neprodje, a mene opet 18. Lipnja opremiše iz Fojnice, ter tim istim putem dodjem do Banjeluke. Odavde sad skrenem u Ivansku. Tude kod župnika prenoćivši, uputim se preko selah Simići, Mičie i Turiaka, a za 6 satih prispiem u Gradišku bosansku. Koliko god opisivao lepotu ovog mesta, sve će lepše ostati. Ravnica jedna preplemenita a posred pružila se šuma Savski lug, od Save ime noseći. Jedna gora od 6 satih razširila se je u daljinu, u kojoj redko je videti drugo darvo već sami hrast u nebo grane šireći. Kroz njega prolazeć mogo sam' sve od žalosti plakati, gledajući kako je malo i veliko ustalo, da ga utamani. Jedni duge na hiljade seku; drugi za ladje i brodove; tretji za vatru, prodavajući preko Save u Slavoniju. Čobani, kojim nitko nezabranjuje, od bezposlice poseku najveći hrast, drugoga naseku pak se osuši. Najviše pako naselilo se u tom lugu nekoliko kućah, pak pali hrastove i celu šumu, da može orati i sijati. Čak iz Francuzke i Englezke targovci ovde za brodove seku hrastove, koje oni izaberu, al bojat se, da neće za dugo! Lani mi je Adži-beg Čekić kazivao, da se je u Aleksandrii nalafio (našalio) na brodu, koi je bio usečen u Savskom lugu. Nemogu nikako razaznati, zašto Prekosavci Gradišku bosansku zovu Brebirom. Za to ime ovde nitko nezna, već je svaki uvek Gradiškom cepa. Varoš ovi ima na obali Save nešto i grada i dosta priličnu targovinu na skeli. Od Banjaluke, kud spada, 8 je satih udaljena. — Predanivši ovde, natrag se vratim u Ivansku. Predelje ovo (od 150 karštj. a 50 hristj. kućah) jedno je od najznamenitiih. Kuće pri bregu od svaklen voćnjacim obkoljene osobito šljivom kao gorom. Više izpod kućah vinogradi. Po sredi teče nekoliko potokah. Pri bregu vidi se podor Ivangrad a u naokolo gore hrastove, koje obilazi nebrojena karda (čreda) karma- dije. Po ovih gorah ima čitave čete Kranjacah te pale pepeo. Kaza mi moj priatelj Miško Šlesinger čifut iz Carnika, koji tuda rakiju prodaje, da je on lani u Gradiškoj platio veziru 600 for. sr., a ove godine 4000 for. sr. za monopol, kupovati šiške u 12 kadilukah. Još više platja se za pijavice, a najviše za duge i pepeo. To inostranac iz Bosne iznosi, a obćina nedobiva ni pare probijene. Ovo sam samo od prilike naveo, da uvidite gospodine! zašto je ovde toliko siromaštvo pri zemlji toli plodnoj i svakim darom od prirode nadare¬noj. Za četiri sala sve ravnicom dodjosmo u Kozarac, u varošicu u plemenitom mestu sa zapuštenom napolak tvardjavom. Ništa čoveku nečini se začudnie, neg videti tako siromašne i napolak opale kućarine, a okolo neizmerne vartove i bašče i njive itd. Al je upravo siromaštvo, al je nevaljalstvo ? ! — Ovde prenoćivši za dva sata stignemo u slavni Pridor, varoš na plemenitoj rav¬nici kod Sane. Imade i nešto slabe tvardjave. Varoš ovi porad trgovine svaki dan raste. Odavde po Sani na malih brodovih gone gvoždje za Biograd, a odande sol vlašku natrag. Brodovi ovi mogu podneti 50—2000 tovorah gvoždja kako je voda golema. U Pridoru no¬ćivši, sutra dan prevezemo se preko Sane, Za jedan sat stigosmo u Ljubiju, varošicu od 80 kućah i ne-koliko majdanah gvozdenih; a na ručak u Kolar, gde taj dan ostanemo kod ondašnjega župnika. 3. Sarpnja ostavimo Volar i njegove hrastove gore. Spustivši se niz Staru reku i prošavši nekoliko selah, koje svako po nekoliko majdanah ima. Do ručka dodjemo u Stari, majdan, varoš medju dva brega, kroz koje teče Stara reka, okretjući nekoliko majdanah. Mesto ovo ima sla¬be tvardjave. Sva nahija Staromajdanska i od strane Predorska i tretjinom. Banjalučka jesu bardovite i kar- šovite. Barda ova osim dragog kamenja daju svake vrste rudu. Na mnogo mestah (osobito u nabiji staromajdanskoj) videti je rupe i podore, gde se je prie 400 godinah talila i plavila ruda, a sad se samo gvoždje opravlja; i ovo je najbolje gvoždje za celu Bosnu. Ljudi, koji gvoždje ovo opravljaju, sami su seljaci, a to karstjani »Madžari« zvani (u staromajdanskoj nahiji u 16, u pridorskoj u 9, a u banjalučkoj u 3 sela). Oko podne ostavimo Starimajdan, te dodjemo Bardare, gde su prie bile same močvare i bare, sad pako selo, 2 majdana i kula Derviš-bega (prie kapetana, a sad muselima staromajdanskog). Niže Bardarah predjemo na Tarnavi Sanu preko novog mosta. Odavle opet vide smo ravnice Sanske, Sanski most, i Kamengrad. Taj dan eto nas opet u Sasini. Tude kod župnika predanivši, sutra rano krenemo preko bladovite Beregemice, a za tri sata eto nas pred kaludjerskim samostanom »Gomionica« zvanome. Selo ovo na podgorju Beregemice stranom je karstjansko a stranom hristjansko. Ovih poslednjih je samostan. Tu teče reka Gomionica okretjući nekoliko majdanah. — Ja sam parviput, hodajući po Bosni, svratio se hristjanskome popu u Japru, i tude sam od popadije zlostavljen (Bošnjak kaže: ograiso). Oddelivši se iz Japre na dva sata proso sam kraj Lipnika. Tude su mi kazivali da ima hristjanski samostan. Ja sam se htio svratiti, nu razabrah, da nije samostan, nego darvena samo carkva i kuća, u kojoj tri popa stanuju. » Neću više popu na konak i na ručak! « Zato i mi« moidjoh Lipnik, Kaludjeri su prosvetljenii, zato ja, da opet neograišem, k njima se svratih. Služba prihvati konja, a iguman stade se sa mnom ljubiti. Iznesoše na travu ćilim i jastuk. Tude me posadi. Donese iguman kavu i rakiju. Al meni sve nešto fali. Htio bi štogod razaznati. Zato počmem pitati igumana: šta se pripoveda, od koga i kad je sagradjen samostan i carkva ? Imaju li starih kakovih rukopisah, o tome i drugome koječem pisanih? Al se na skoro zastideh, kad opazih, da mene iguman nerazumie On samo odgovara: da su mu majstore odterali u Banjuluku, a da je počeo pokrivati carkvu. Što ja očima gledam? Na moju pravdu ovo je Gark (pomislim u sebi); al barzo doznali, da ga glava boli. Jednog opazih, gde pušeći s bensilajom pod puškami šetje se oko carkve. »Gospodine! je li ono pop?« »Oprostite! (veli iguman), ako je i metnuo ruke na stražnjicu, ovo je selo , ono je kaludjer.« Jedina brada od 2 parsta: izdaje ga za sveštenika. Pet kaludjerah obitava u ovom samostanu, na samostan nikakove prilike neimajućem. Ni s jednim nemogoh imati priliku sastati se i razgovoriti. Svi se okretju od me¬ne, da me ne vide, a igumana zabolela glava; ter tako prodje u dim sve moje ufanje pronaći štogod važnoga.— Carkva imade oblik gotički. Dosta je pomalena, ali tvardo sagradjena, U nutra ima nekoliko knjigah car- kvenih, u Mletcih i Rusiji tiskanih; nu već su i na polak razdarte. Jedan psaltir sav u razsolu ukvašen kan da su, kupus njime pokrivali. Osim toga nadjoh izmedju njih troje tiskane u Rusiji god. 1824. Drugo ništa znamenitog. Najpotlam kazaše mi, da je carkvu ovu sagradila nekoja turska carica. Ime njezino kazati mi noznadoše.— Tude ručavši nastavimo put preko raznih hri- stjanskih predelah i mestah planinskih, imenito preko Silnice:, u planini zamarknemo, te rano 7. Sarpnja u jutro dodjemo u Varcar-Vakup, varoš na bardovitu mestu, od svaklen obkoljenu planinami. Tude taj dan ostanem pri župniku katoličkom, pa sutra dan podranivši stignemo za 2 sata u Jezero ili Gjul-hisar, varoš kod Plive u ravnici. Odavle prošavši idje se kraj Plive, koja se je na način jezera razlila u naokolo po polju golemome i dugome do sat i po. Prijatno je tuda videti, kako mali čamci plove, ko po moru talianske barke »gondole«. I divje patke biahu poklopile obale od jezera.— Ovde mi pripovedaše, da je neki Sarajlija htio sve polje posušiti svojim stroškom (a to bi lasno učinio, probivši stene, kud bi Pliva odticala); pak mu niesu dopustili ondašnji žitelji, premda je mala bila pogodba t j. da za tri godine sam on smie polje posijati. — Na moje pitanje: zašto niesu dopustili? odgovorile mi, da sad mnogo veću korist vade, plaveći darva i ribu hva¬tajući, neg bi sijući mogli vaditi. Tu se nahodi dosta svake varste ribe, osobito mrene u izobilju. Odavle sve kraj Plive za 2 sata na ručak prispiemo u Jajce, grad najglavnii u dogodovštini bosanskoj, negda prestolno mesto, a i danas: je najtvardje i najsposobnie za boj. Grad ovi sagradjeh je u sred planine na jednom brežuljku, imajućem priliku jajeta. Kažu, da ga je sagradio nekoi Neapolitanac rodom iz Lukula, zato Jajce kod mnogih pisaocah dolazi pod imenom »Arx Lucculiana«. Gradovi, pod kojim Pliva s velikom bukom udara u Varbas, čineći krasni slap (vodopad), uzet bi na prevaru od Mehmeda II. (god. 1463). Nu iste ga godine Matiaš Korvin priuze opet, i premda su mnogo putah Turci nateravali se, da ga otmu, ipak doposle bitke mohačke (god. 1527) nemogoše ga prie oteti. Gradovi i sve što bi toliko putah paljen i robljen, ipak još i danas kako tako medju parvim zauzima mesto. U gradu (u užjem smislu) sami su Turci; nu u predgradjih imade i karstjanah dosta s kućom župničkom. Džamije, koje se god vide (a jesu od kamena), samo su imenom džamije a gradjom upravo carkve, izvedene po ukusu gotičkom, kao i most kameni. To nek bude sada dosta govoreno o Jajcu, iz kog sutra dan 9. sarpnja krenemo, i preko planinah Krezluka i Karaule za 9 satih dospiemo u Travnik, a odavle po drugi put zdravo premda s umo¬rom u Fojnicu. I eto vam svarha putovanja moga u mesecih svibnju, lipnju i sarpnju god. 1843!
Obadva ova moja puta, budući da su bila službena (in officiosis), u barzo je valjalo opravit, zato medju prostim narodom niesam imao prilike bavititi se, njihove običaje i navade pamtili, kao što bi se u učenome putovanju imalo činiti, već hodajući od župe do župe samo ono sam pobilježio, koje mimogred opazih, a to su vam gotovo puka prazna imena. Zato ćete mi, gospodine! oprostiti, ako vam se preko ufanja više neslana, nemasna i bezsočna učine nego ste možebiti mogli i pomisliti. Nu kakva bila da bila, da barem iole začinjena budu, evo vam i nekoliko primetbah! — U nahijah fojničkoj, travanjskoj i jajačkoj, šta se tiče nošnje i razrečja, sve je jednako. Nu prešavši kod Banjeluke Varbas nošnja je već sasvim drugčija, a stranom i razrečje. U župi banjalučkoj seljaci sebe nazivaju Šokcima. Odeća njihova osobite je razlike s odećom ostalih Bošnjakah: gaće na nalik pantalunah t. j. bez tura; ob zimu kratke i uzke čakšire — puke hAarvat- ske, koje prolaze po svetu (Europi) pod imenom madžarskih. Po košulji, koja je uzka, rukavi izpleteni i mnogim izkitjeni kiticami (po 40 na jednome): kite od belog pamuka. Ovratnica po isti način izpletena i kiticami narešena, koje se preko ramena prebaci. Zobun carvenom čohom na male reze izkitjen, u okolih s pulami od kositera, a ponajviše izšaran modrom carvenom vunom. Zobun ovi pripasan je s malom puškom okovanicom, koju nikad nevadi. Pod njom ore, kosi, kopa, dapače mnogi i spava. Ob zimu pokriva ga do kolena »haljina« od sukna obojena u carno. Kapa u njih najveće je čudo. Ona je od najtanje carvene čohe*). Kape ove prave terzije (krojači) banjalučki po duljini od tri varste: najduže su od lakta (rifa), srednje od po, a najkratje od četvart lakta. Kapu tu oni na rame prebace, zato ih ostali zovu Bošnjaci »krivokapama«, a šamiju karste »harvatka«. Pitajući ih, šta to znamenuje i odaklen to dolazi ime? neznadoše mi kazati, a od Harvatah neznaju nit imena. Harvatka (odgovoriše mi) zove se kapa lako ko i zobun, fes. I takovo je, (kazaše) ostalo ime od starine. Tako se nose karštjani i s malom razlikom i hrištjani. Al ženskadija hrištjanska nose se do prilike ko senjske Bunjevke ili dalm. Morlakinje! Cure karštjanske do 12. godine bri¬ju se i nose perčin. Posle pako ostave kosu, al ne- bace harvatke od po aršina (lakta) dok se neudadu. Udate omalaju glavu i vrat čudnovato navezenom »iridom«, i opet jedan komad puste po ramenu a drugi na glavi stoji ko u petla iver (greben). Ova irida izprepinja se s glavatim iglami. Iz glave opet po pet visi sindžirićah, a od ovih velike pare carevice. To je sve od srebra, i tako jedna igla vredi više od dvadesetaka (cvancige). Po parsiuh padaju im djerdani sreberni. Djerdane i devojke nose ne samo po parsiuh već i o pletenici. A na kapi trepetju prišiveni dvadesetaci. Ženske košulje, zobuni i haljetke izpletene su i divno iz- šarane samom drvenom čohom i raznom obojenom vu- nicom, a kitice same bi mogle Argusove oči prebrojiti. Opregača od razne boje vunom upletena, jedna spreda a u mnogih straga na popreko privijena. — U nahiji slaromajdanskoj i pridorskoj Bošnjaci zapadnog obreda zovu sami sebe »Karstjani« a drugi nazivaju ih »Madžari«. Njihova nošnja jednaka je sa šokačkom t. j. s karštjanskom u nahiji banjalučkoj. U nahiji bihaćkoj karštjane po isti način zovu »Madžare«1). Njihova je nošnja na polak turska, kao što i drugih karštjanah po sredi Bosne nu s tom razlikom, da ovde žene nose mužko gaće i kudname (?) u sred leta. U nahiji dakle banjalučkoj Šokci nazivaju se »karštjani« a u bihaćkoj, staromajdanskoj a i pridorskoj (a u ovih samo triuh) »Madžari«. Nije dakle istina što kaže Karanović u »Spomenicih Srbskih« (Biograd 1840), da se u sred Bosne karstjani zovu Madžarima!? Ako neće dopustiti da je Sava i Una u sredi Bosne, to onda tako mora biti. Što se tiče razrečja prekovarbaškog, ono je istina malo različnie od srednje Bosne, al to tako malo, da se jedva primetiti može. Dapače svakdašnjim preseljivanjem iz srednje i gornje Bosne sasvim (da nereknem) u jedno se pomešalo. To ćete uvideti iz sledeće narodne pesme, u Banjaluci prepisane (Pesma takova od prilike nalazi se i u Vuku Karadžiću, izdanje II knjiga I (Beč 1843) pod br. 656. (str. 453.).

Otmetnica Mare.
Odmetnu se odmetnica Mare
U hajduke priko Banjeluke!
Ostavila džerdžef i preslicu,
A uzela lulu i tamburu.
Devet godin harambašom bila,
Desete je ufatili Turci,
Ter je vode šeer Banjaluci.
Gledale je mlade Banjalučke,
Gledale su ter su govorile:
Mili Bože! da lipa junaka!
Odklen li je, od kojeg li grada ?
Odgovara harambaša Maro: Šta gledate, kučke Banjalučke!
Nije Mare kopile rodila,
Već s junacim po gori hodila,
Odgonila trgovačko blago,
Trgovačku robu nekrojenu.
Pak baciše na čengele Maru:
Desno joj se rebro ufatilo,
Gledalo je s pendžera divojče,
Gledalo je ter je besidilo:
Kako ti je na čengeli, Maro?
Odgovara harambaša Maro:
Lipše mi je na čengeli Hajko,
Nego tebi na meku dušeku.
Pak zapiva tanko glasovito:
»Ej Kozaro, zelena dolamo!
»Savski luže, moj debeli druže!
»Ravno Livče, mliko i kajmače!
»Kamengradu, moj masni pilavu!
»A Biaču, tuke i kokoši!
»Sanski mostu, moj vijcrni dostu!*)
»Banjaluko, moja težka muko!«

To izusti a dušu izpusti.

Hvojnica u Bosni dne 30. rujna 1813.



I. F. Jukić, Banjalučanin.

Related Items you might want to check out...