Naslov

Dram jezika. : (Nar. bosanska pripovědka *).

Tema

pripovijetke / Bosna

Opis

Knj. 6, (1847), str. 11-20

Autor

Jukić, Ivan Frano

Izvor

Knj. 6 (1847), str. 11-20

Nakladnik

Zagreb: D. Rakovac St. Vraz L. Vukotinović, 1842-1853.

Prava

Javno dobro

Jezik

Hrvatski

Identifikator

ISSN 1330-2809
ISSN 1849-3238 (1842. Online)

Licenca

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License

COBISS.BH-ID:

ID= 67230470"> COBISS.BH-ID: ID= 67230470

Tekst

Dram jezika.
(Nar. bosanska pripovedka *).

Omera bi svaki dan karao otac da se bavi o zanatu, a da se prodje karaduzena1 ) i hašikovanja po sokacih Sarajevskih. »Ti si, sinko, mlad; mi smo djuturumi ); radit nemoremo. Tko će nas drugi hranit, ako ne ti opet?« — Omer zato kao i za posao malo al nimalo nehajaše. On biaše u Sarajevu poznat kao kolovodja sviuh hašikah. Od kuće do kuće, od pendžera do pendžera, to biaše mu zanat. Svak je vidio da Omer još za ženitbe nebiaše dorasto, i da mu mladost nebi smetala, smela bi mu prazna kesa. Svak je dakle scenio, da Omer od toga proizlazaše, na jadne roditelje podaše. Tuga i žalost za razsipnim sinkom barzo im prekide žicu od života: oni umru. Omer ostade starešina u praznoj i razdartoj kući nad troje siročadi. On je doduše to od davna želio, da bez prikora roditeljah lašnje i slobodnie mogne služiti svojim budalaštinam, al naskoro oseti, kako je biti bez roditeljah, kadno sleme padne na njegovo teme. »Tko će tkati, tko će presti, tko će meni kuću mesti? Valja se proći budalaštine!« - Posle ovakvog razmišljavanja reče Omer: »Dajder bugariju!1 ) nije druga; valja se ženiti!« Tamburu pod skut, te lepoj Mejri na pendžer.
Biaše upravo jacia, kad Omer pod pendžer stupi.
Sveća goraše, a šaptanje čujaše se u sobi. Na džam2) kucne, šaptanje umuči, uz bugariju zapeva, a sveća se utarne. Njemu nitko ni mukaet nije, — Za tri noći bi dolazio Omer pod pendžer, al uvek odlazaše tužan i žalostan. Mejra mu se nikad ni javila nebi. Cetvartu noć opet dolazi mladi hašik3): »Daj da joj još malo poslednji put zapevam, pa već neće moja noga pod njezin pendžer.« Biaše lepo ugodio tamburu, pa žalostnim glasom uz nju popevat stade:
»Tamburice, moja dangubice!
»Terzianu4), moj golem zianu5)!
»Dosta si me gladna nahranila
»I žedjana vode napojila,
»Devojakah na dvor izmamila,
»Devojačkog lica naljubila
»Tamburice, moja dangubice!
»Terzianu, moj golem zianu!
»Di izgubi dneve i godinu,
»Pevajući Mejri uz pendžere,
»Na me Mejra ni gledali neće!!!«
Na ove besede sveća se u sobi utarne, džam se na jedan put otvori. Omer od radosti neznadiaše za se, misleći da o čemu je hodio da je već i dohodio. Mejra: »Sva je prilika, da si li poludio, Omere! Ja se tvojoj budalaštini nemogu načuditi. Šta tražiš oko mojih pendžerah? Od tog neće ništa biti, neka znaš!« — Omerova radost barzo minu, dapače napade ga tuga veća nego ikada prie. — Mejra, videći Omera sme¬tena, opet nastavi govor: »Moj budačko! Ti bi može- bit htio mene za ženu imati. Jel de Omere?«— »»Tako je«« odgovori on. »Toga se ti kani!« priuzme ona. »To bit nemože ! Ti ni komad hleba u kući neimaš, pak opet o ženitbi sanjaš. Ja znam, što ćeš ti reći: Slika priliku traži. Da sam i ja kći siromašnih roditeljah, to je istina; al promisli zajedno, da od mene neima pristalije devojke u svemu Sarajevu; pa baš zato bit ću srećna; naći ću mesto u haremu parvog kog bazerdjana1) Sarajevskog. Al čuj Omere! Nije b1ago ni srebro ni zlato, već je blago što je sard- su drago. Ja bi tebe volila, nego celo Sarajevo, al sveta je zakletva mojih roditeljah. Nju nesmiem prekaršiti. Meni se je reda za onog udavati, koji će ne samo mene već i moje roditelje srećne učiniti; pošteno ih do smarti dohraniti.... Sve svoje rane u me su zavili.«— Čuvši ova Omer, malo se razabra: »»Ako je dakle samo za tim stalo« koliko bi se htelo, da moja postaneš, da te odkupiti mogu?«« — »Nebi mlogo!« rekne Mejra, »da štogod dućana otvoriš« t. j. da targovati počmeš: moje roditelje i svoju siročad moraš hraniti, a borme i ruho pokrojiti.« Na to Omer: »»Sbogom! dobra noć, Mejro! ja razumim sve, i ako iz toga mogne štogod biti« sutra ćemo se videti.««
Pun radosti i zajedno pun žalosti ode Omer s pendžera Mejrina. »»Ako gde uzajmim jaspre« tko će od mene srećniji? ako ne, to opet žalostniji od mene nitko bili neće.«« Tako je svu noć zamišljeni hašik sanjao. Kad osvane dan« neznadiaše od radosti šta činiaše, panuvši mu na pamet da imade bogatog jednog Ćivuta— velikog prijatelja. »»Ako mi on neuzajmi« drugi neće.« « Tako razmišljavajući, barže se spremi da mu ide u pohode. Našavši svoga prijatelja kod kuće, na svaku ruku nagovaraše, bogatog Isakara da bi ga prignuo na tolik zajam. Čivut ukaže se gotov i karv pro-liti za svog prijatelja Omera, a kamoli neuzajmit mu trideset kesah. »To će i moja radost biti« rekne targovac Isakar, »da lepa Mejra bude tvoja zaručnica.« Priupita on Omera za rok kad će platiti. »»Sedme godine!«« odgovori Omer.— »Ama, prijatelju! ako sedme godine nemogneš platiti, šta ćemo onda?« Ja neznam tko njima tu pogodbu na pamet donese, što i pred kadijom usidžile1),' da ako Omer Isakaru za sedam godinah ne vrati zajam od trideset kesah, da mu Isakar na mešćemi ima odrezati dram2) jezika, i da nikomu krivo nebude. Tko srećniji od mladoženje Omera!? Taj dan ništa neradiaše, jedina mu pamet imala je posla, kako će velikolepni pir dogotoviti; koju li će dibu1) kakvu li kadivu na svoju Mejru pokrojiti? Jednom rečju: nebiaše on toliko promišljavao, kako će toliku silu tudjeg blaga povratiti, koliko, baš, kakvim bi se načinom lašnje potrošili moglo.
Posle mesec danah Mejra bude dovedena u kuću bogatog Omera. Pirovalo se celih - osam danah bez prestanka. Nit se znalo, tko pije, tko li platja. Posle osam danak razide se svak sebi. Ostane sam Omer s lepom Mejrom. Svak se čudio, odkuda Omeru toliko blago, da može taslamu2) provoditi ko jedan beg. Mnogi su scenili, da nije izkopao. Al što mu drago, vratimo se mi k našemu Omeru!... Kazali su davno: Cena zanata veća od zlata, pa opet: Nije sva¬čije, izpod sela pevati. Tako i naš Omer nije mnogo mario za svojim zanatom, kog je naskoro i zaboravio. On je mislio: »Ostalo mi je još petnaest kesah; s ovim ću targovati.« Al za svakog nije targovina kao što ni za Omera nebiaše. Istina, targovine imao je prepun dućan. Soli, duhana, lučah i brezovih metalah mogo si vazda naći u njega. Za drugu robu nebi se ni brinuo.
Tako Omer targovaše četiri godine. Za sve to vreme na njegovu obrazu nije se mogla opaziti nikakva žalost. Činilo se, ko da mu ugovor i pogodba o uzajmljenih kesah nikad nije ni na um padala. Al nastavši peta, sve to većma moglo se videti na Omerovu licu, da ga nešto žeže. Sedme pak godine napolak ga biaše nestalo u obrazu. Često su ga žena i prijatelji, zastali grozno, cvelećega. Zaludu su ga pitali za uzrok tolike njegove tuge. On bi svako pitanje žene i prijatelj ah svojih odbacio kao čovek propao. »Mene nitko nemože pomoći: projdite me se! « — To mu biaše vazda odgovor.— Lepa Mejra već parvih danah strašne pogodbe saznala je sve od istog Ćivuta. Medjuto ona je za dužnost daržala sažalivajući pitati Omera za uzrok tolike boli, za koju da nije nadala se naći leka, nebi se ni udala bila za Omera; jer kojoj bi ženi milo bilo imati muža bez jezika?- »Već je vreme« rekne Mejra »boščaluk pod skut, ter kadiji na koleno!«— Tako ona jednoć ter i drugiput.— »»Ova žena me zastidila«« rekne kadija. »»Elbetana1)! nemože bit, da ona nejma nibeta2) od mene kakvu milost iskati, pa je stid.«« Kad svane tretje jutro, al Mejra još s lepšim boščalukom pred kadiju. Poljubivši u skut, htediaše po navadi bežali, al kadija namigne na momke, ter je zaustave. »»Ženska glavo!«« rekne kadija »»već si me do triput zastidila. U čemu ja tebi mogu milost učiniti? Išći od mene!««— Mejra to jedva i dočeka. Metnuvši ruku jednu na čelo a drugu na parsi, rekne: »Kadija! tvoje me dobro sardce slobodi, te mogu pro-siti.... Došastog petka samo jedan sat da mogu na tvomu mestu sedeti u mešćemi3).« — »»Turske mi vere, ženska glavo! ako li je meram4) sedi cio dan. Da li je slobodno!«« :— Poljubivši u nogu i pustekiju5), zajedno zahvali i oprosti se s kadijom, pak ode vesela čekajući petka.
Petak osvanu, dan ugovoreni od povratjenja zajma. Omer ni bešluka6) neimadiaše gotova u kesi, a kamoli trideset kesah. Valjalo je dakle izvaršiti drugu
pogodbu, da Čivut Omeru na mešćemi odreže dram jezika. Mejra beše za rana uranila. Kadija je jedva dočeka, pruži joj svoje haljine, pa od dragosti svojom rukom natače joj kauk1) na glavu. Čudan biaše kadija, kako žena sudi. Za to se ukloni omah u drugu sobu, pa tu odluči kroz stakleni na vratih prozorić gledali.
Golobradi naš kadija biaše lulu prosiče2) razpuho, kad Čivut i Omer tarući suze na mešćemu stupiše... Učinivši običajni poklon, malo se poizmakoše... Projdu dva tri časa, dok kadija pet šest dimovah odbi.— Kadija: Čemu ste Vi mušterije3)? — Čivut: Došli smo do tvog suda, dragi efendija4)!— Kadija: Koja dobra?— Čivut: Dobro, hvala Bogu! — Izgovorivši ovo Čivut Isakar, izkaže kadiji, kako je on prie sedam godinah Omeru uzajmio trideset kesah, pa kakva je onda učinjena pogodba medju njima, da ako mu za to vreme Omer tih trideset kesah nepovrati, da mu ima odre¬zati dram jezika, i da su zato sad došli. Kadija: Jeli lako? Ti! kako ti je ime? jeli istina, što je ovi kazo? -— Omer (kroz plač vapiući): Efendija, sve je prava istina!— Kadija otvori ćitab5), te list po listu stane premetati. Na jednom se mestu zaustavi, ne¬koliko putah gubicama klapne... »Istina dakle! sve se tako i u ćitabu piše« rekne kadija... »A jesi li donio britvu?« nastavi opet. »»Da kako, jesam!«« odgovori Čivut. »E more!« požestje rekne kadija »dobro pazi da samo dram odrežeš, jer nek znaš, da ako manje il više odrežeš neg što ste pogodili, dževapa6) nećeš moći dati.«— Na ovo se ponešto smete Čivut: »»Jok vala! nećemo tako, dragi efendija! već ako mu odrežem više od drama, ja ću mu zlatom nadomiriti, al nek on moga toliko odreže; ako pak manje trevi se da odrežem, na poklon mu!««— »Bre siktur1)! « sar- dito vikne kadija, »zar si ti posto kadija, da na me- šćemi propisuješ zakone? Nijedna čivutska vero! od- mah da si rezo!« — Eto muke i nevolje za Čivuta! »»Aman, dragi efendija ! ja se u carske poslove neću metati. Ja znam tebi je reda po ćitabu suditi, ja ne- mogu ni tamo ni vamo.... Alal2) mu trideset kesah! alal mu dram jezika!.. Mi smo prijatelji!«« — Na ovo kadija još većma uzbuni se, drekne na momke: »Barzo zovnite mi dželata, da naučim nijednu veru čivutsku, kako se na mešćemi sluša!... Odmah da si rezo!.«— Dželat s golom sabljom dotarči; Čivut pane na koleno, ter-skut ljubeći počine moliti. Kadija nedajući se umoliti sve jedno govoraše: »Ol reži dram jezika ol glavu podvargni dželatu!« Čivut oseti se, da nije druga... valja se odkupljivati: »»Dragi efendija! tvojih je trideset kesah! toliko dužniku opraštjam; a tog me belaja3) izbavi da nikome nerežem jezika, a još manje mome prijatelju Omeru... Aman, efendija i otac i maj¬ka! Aman! ja sam zaludio, ti meni oprosti!««— »Seci kudru!« drekne kadija.— Dželat povuče žalosnog Či- vuta, koji se biaše dobro za kadiju uhvatio: »»Medet4) efendija, ako si Turčin!««— Na ovo poleti Omer, ter stade kadiju ljubiti i moliti za svog prijatelja. Ovoga biaše i čekao mladi kadija: »Omere!« reče on »za tvoj hatar nek mu je oproštjeno! a turska je vera tvardja od kamena. Upamtio bi Čivut što će reći mešćcma i kadijnski sud!«— Čivut izbroji kadiji trideset kesah; ovaj ga opet ponudi, da se poljubi s Omerom. »I da nitko ni od koga neima ništa tražiti, ja ću zapisati u ćitab od mešćeme.« Poljubivši još je¬danput u serdžazu1) i mestve kadijnske, zahvale se obodvojica kadiji na pravednoj osudi i otčinskoj do¬broti, ter ostave mešćemu.—
Jedna se vrata zatvore, druga se otvore. Unidje kadija (pravi), zakocenut od smeha. »»Ženska glavo! tako mi amana, u musala2) te pameti nevidih! Boga mi, da si mužko, takog kadije do Stambula nebi bi¬lo!««— Mejra se zahvali na tolikoj milosti, što je jedan sat poviše kadijom bila, ponudivši mu petnaest kesah od novacab oglobljenog Čivuta. Kadija nehtedne uzet, već ju još s jednom kesom nadiri. Ona. još jedanput učinivši svoju dužnost, poljubi mu skute i zahvali se; spusti peču ter kući pria Omera stigne. — Omer biaše se zadaržao u kavani. Ugledavši ga Mejra sa pendžera gde na avlijnska vrata ulazi, od šale stane mu se rugati: »Eto Omera odrezana jezika!« tepajući mu govoraše. »»Ni si domolila«« rekne Omer.— Ona ko začudjena što netepa, stane ga pitali: »Šta dakle bi?« »»Bog i pametan kadija (a kakav je lep ko jabuka!. Bog mu dao svaku sreću!) on mene od napasti izbavi a Čivuta oglobi.«« »Jeli lepši taj kadija od mene?« priuhvati opet Mejra, ukazavši mu onih trideset kesah. — Omer od radosti proplače na krilu mudre svoje žene ter ju triputa poljubi u junačko čelo. Uznavši mudru njezinu mojstoriju, odsad mu je triput draža bila. Mejrine mudre savete slušajući Omer prihvati se sbiljski zanata, ter do mala veliko steče blago.

Fr. V. Jukić,
Banjalučanin.

Related Items you might want to check out...