Naslov

Derviši Carigradski : (Narodna pripovědka bosanska.*)

Tema

pripovijetke / Bosna

Opis

Knj. 4 (1847), str. [3]-9

Autor

Jukić, Ivan Frano

Izvor

Kolo : članci za literaturu, umetnost i narodni život

Nakladnik

Zagreb: D. Rakovac St. Vraz L. Vukotinović, 1842-1853.

Prava

Javno dobro

Jezik

Hrvatski

Tip

Članak

Identifikator

ISSN 1330-2809
ISSN 1849-3238 (1842. Online)

Licenca

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License

COBISS.BH-ID:

67229958"> COBISS.BH-ID: 67229958

Tekst

Derviši Carigradski.
(Narodna pripovedka bosanska.*)

Svake godine pobožne derviške čete obilaze glavne gradove osmanskog carstva. Carigrad to je njihovo razkošje. Neima godine, kad oni nebi posètili ovi sveti grad. Jedni dolaze od Adžama, ) drugi iz Anadola, ) tretji opet od Bagdata itd. Tude oni svojoj pobožnosti i ubožnosti trake ostavljaju opominjajući carigradjane, kako je izlišno svako poslovanje, kakva je krepost, kolika je svetinja, otarcanim i oparcanim po sokacih carigradskih milostinju prositi!? — Ja neznam šta bi godine 1828., što tada većim brojem pohodiše ovi sveti gosti Carigrad? Ta oni dobru znadu, da što ih je više, to će im manje zapasti. Ali oni opet karcaju u Carigrad, i već ih je nekoliko stotinah bilo na okupu. Svaki inostranac reko bi, da su došli Cari¬grad od moskovske sile braniti. — Družtvo, »Islam« prozvano, najprie se nastanilo. I dok biaše samo, i tako i ovako prometjaše se; ali sad eto mukah! Četvartak biaše, kad Usein, družtva ovog starešina, skupljenoj bratji ovako poče nabrajati i plačnim glasom naricati: »Bratjo moja! sve dvanest pravih musulmanah! eto vidite i sami, da izmedju svih ostalih godina ova nam je najcarnja urodila! Tri dana projdoše a mi ni pare ni dinara steći nemogosmo. Danas prave turske vere neima. Neima onog starog milosardja prama nami. Sve je ohladilo. Bogme zlo! Ta čuli ste, što je bilo od Varne, Kostendže; šta se dogodi s Jedrenom, Šumlom i Vidinom? Ta čuli ste, koliko Vlahizseče turske vere. Zar to nisu očevidna pokaranja božja i svetca Muhameda, koji su se razsardili na današnje musulmane kano tratioce njegovih svetih ljudih dervišah? Ta Boga vam! zar nevidite kako se Turčin u vlaške pantule ) sapeo? Pa biti dobro? Nikad, nikad! Propala je vera turska!! Čujte bratjo i sirotinje drugovi! nama se valja razstavljati. Mi moramo kud koji za nafakom, ) ostavljajući Carigrad božjoj sardjbi, nek se Moskov na njem osveti, naplativši nemarnost njegovu prama nama i veri turskoj!« - - Dalje govoriti nedadoše mu obilate suze, koje ga grozno obliše. Ostali drugovi biahu tronuti rečma svoga starešine: i njih suze obliše. Sam Omer veselijim okom pogledavaše sad tamo sad ovamo, kano da još uvanja nebiaše izgubio. »Korkma, ) bratjo, korkma, drugovi! « (poče Omer) »ja sam najmladji, pa zato i najludji; jeli meni testir ) govoriti?« Svi odgovore: »Testir!« E kad je tako« (nastavi Omer) »uztarpite se! mi još nismo propali. Ima još pravih Turakah u Stambolu: nije istina da su se baš svi povlašili. Niste li vidjeli, da su mnoge čete dervišah nagarnule, pak se ovi svetji ukazaše carigradjanom, ter na nas ni pogledati neće ? To je pravi uzrok. Ta i mi nismo budale. Evo moj svit, a eto vi6) jeli munasip? ) Sutra je petak. ) Ja ću se ukočiti, i kano da sam martav — ulisičiti. Iznesite me na sred sokaka, kud se u veliku džamiju ide; pokrile me bezom, ) a metnile me na dasku: tudi me četverica čuvajte i nada mnom jadikujte. Kad vas tko od mimoprolazećih od plakanja za uzrok upita, kažite da vam je drug jedan umro, pak da neimate troška, š čim bi ga ukopali, kako prepisuju obredi našeg jola. ) Ta zar neće toli kamenog sarca biti, da se martvu telu ne smiluje. Pak eto ašluka. ) Carigrad je prostran i džamijah dosta imade, a nas dvanestorica; pa ćemo se redati, što Bog da. Jeli munasip?« Jednim glasom svi zaviču: »»Bre aferim, ) Omere! tko se nado, da iz lake glave može tolika pamet izaći?««—»Nećeš ti, ja ću parvi kano starešina« (radostan poviče Usein), »pak će za mnom po redu svi!«—» »Taman tako i valja! nek starešina parvi idje« « (zaviču ostali). — Jedva su dočekali sutrašnjeg dana petka. Kad je bilo oko podne, da će Turci u džamiju ići, četverica popunu dasku, na kojoj uhinjeni njihov starešina ležaše, ter še š njom ustave na sred sokaka, koji vodjaše u Sofi-džamiju. Jedan na drugoga namignu, ter po dvojica jadikovati začmu. Za dugo nisu bili u toli groznom plaču, obazru se, a nad njima stajaše jedan od pobažnosli poznali adžija. ) Evo šićara. ) (pomisle u sebi), Al kako se žaloslno čovek prevari, koji drugoga kani prevarili, osetiše sad licumerni derviši. »Koja nevolja, sluge svetčeve?«—»»Nepilaj, dragi adžija«« (odgovoriše oni) »»danas nam se prestavio rahmetli ) Usein. On je bio varlo dobar pošten i sveti čovek naš starešina. Mi jadni našu harnost starešini svome nismo kadar učiniti. Mi ga neimamo š čime ukopati« nebi li se tkogod svoje duše setio? Sevap ) je veliki martca ukopati« a kamoli derviša« derviškog starešinu, čoveka od tolike svetinje«« — »I moji su roditelji zadušbinu činili« i ja ću«« (rekne adžija) »vi nemajte brige. Ajdete kući« njega pokopati moja će briga biti.« Dvojici od slugah, koji ga pratiše, dade ključ od svoje sobe, da nose martca, da ga zaključaju u sobi, pa da se odmah povrate u džamiju.« A kad klanjamo« pokopat ćemo ga,« (nastavi adžija). Strahoviti ovaj dogadjaj čuvši četverica dervišah« činilo im se« da se Carigrad u naokolo varti. Ali druga nije. Adžijini momci popadoše živu martcinu. Derviši nehotimice moradoše na milosti zahvaliti dobrome adžiji. I tko carniji« tko li žalostniji od dervišah? Onaj uhinjeni biaše u sobi zatvoren; znamo kako mu je! Ona četverica vrativši se družtvu« i kad izkazaše šta bi s Useinom« martvački znoj sve popade. Al kukavnog Omera! Na njega svi garknuše kao na belu vranu. »Smetenjače jedan! ta mi smo znali, da iz take budalaste glave ništa pametnije nije moglo ni izaći. Gurbete ) jedan itd.« Zaludu se Omer pravdao, govoreći da su oni budalastiji primajući njegov nauk. Nitko ga ni čuti nehtede. Jedna žalost« za svojim drugom i starešinom, a druga još veća, što će sad svet reći, da su derviši janliš ) ljudi i da licumerstva provode; nuto rugla! Adžija je sumnjao vratjajući se iz džamije, jeli onaj derviš pod istinu martav ili ne; jer adžiji derviški zanati dobro su bili poznati. U toj misli i do kuće dojde. Al nuto, kako se u svojoj sumnji potvardi! Unišavši u sobu upazi« da venca smokavah neima, koji je na zidu visio. Tog je izjio svega dervišhinja, bivši gladan, pa opet na svom se mestu ukočio. Zovne sluge, upitavši ih, jeda li nisu oni premeslili venac smokavah? Čuvši da nisu, uvidi adžija svoju misao potvardjenu, da se je derviš uhinjio. »Kudro ) jedna derviška!« (zaviče adžija) »na sredu moje smokve! Ako si jih izjio, valja, ti ih rigati: čuj, more!« Premda je i više putah rečene reči adžija govorio smejući se i nogom ćuskajući ga; sve je zaludu. Derviš martav pa martav, nit se kreće, nit pomiče. Naj-posle počine ga adžija moliti, da ustaje, i da on pod zakletvu tog dogadjaja nikome očitovati neće. Preko dva sata izgubio je adžija, sad moleći, sad preteći, da će ga živa ukopati. I to je bilo zaludu: derviš svejedno ukočen ležaše. Ostavi ga adžija, te pošalje svoje sluge, neće li ga oni prinuditi, ili s molbom ili s pretnjom, da mu sobu ostavi. Ni momci ništa ne opraviše: derviš nit se miče nit kreće. I tako je sve do mraka ostalo u adžijinoj sobi. Kad se već smarkne, zapovedi adžija momcima, da ga odnesu na groblje, pa da ga onde ostave. To momci jedva dočekaju, te ga popanu ko Beguvile. ) Šta š njime nisu učinili ? iglom su ga bocali, štipali, za veliki od noge parst potezali, šakom gruhali: to je derviš sve dragovoljno pretarpio, kao jednu pokoru od mučeničtva za slavu svega svoga derviškog stališa, koji bi izgubio mnogo poštenja i cene pred svetom, ako bi se odao. Momci pretiahu, da će ga ukopati, ako neizpovedi svoju zloću i neustane. I videći da sve zaludu čine i govore, izkopaju raku, ter živa derviša ukopaju. »A ti umri, kad ti je drago martvim biti« (reknu momci pošavši kući). » »Sad sam spasen« « (rekne derviš) » »nek se još svet smiri, pak ću onda izaći: do po noći bit ću ovdi.« « A to mu je lasno bilo izvaršiti, jer duboko neobičaju Turci svoje martve ukopavati. Tko je i pomisliti mogo, da će dervišu ono hudo stanje na dobro proći, i da se njegova varka i licumerstvo pedepsom neće okončati?.. Oko ponoći čuje se nekakva vika. Mišljaše Usein, da je njegovo družtvo došlo po njega. Digne glavu, i nuto ima šta videti! Preko dvadeset hajdukah njegovome grobu idjaše. »Ovdi ćemo,« (zaviče harambaša) »ovdi smo najsigurniji kod ovog novog groba.« » »Taman!« « zaviču ostali, prostru kabanice, iztresu novce i ostalu pokradenu robu, da dele medju sobom. Lakome su oči pri pogači, (kaže poslovica), tako i oni vikaše: »I ovo meni,« drugi opet » »nije neg meni.« « — Nuto tarka od slobodnih hajdukah! Naš Usein promolivši ruku drekne: A kamo meni? Taj nenadni iz groba glas kao grom odazvao se je u uših ustrašenih hajdukah. Nisu imali kad kape uztaknuti, već kud koj bežte noge! Te prigode nije propustio derviš. Onako u gaćam i košulji natisne za njima do kraj groblja. Kad se vrati, zastane svoje društvo od jedanaest dervišah, koji su bili po njega došli, i sav prizor iz ugla gledali. Derviši istom me-rom tudje blago stanu deliti — kapama hajdučkima. Istina da su bili hajduci jednog slobodnijeg natrag poslali, da bolje izvidi, al u groblje da neulazi. Ovaj čuvši više glasovah, na pola martav odleti družtvu i »moja bratjo« (jedva od umora mogaše govorit ulak) »nije jedan već, koliko ih ima, jedva će po dinar svakom zapasti. Što je god martviuh dušah sve je na okupu. Bežmo!« Od dervišah što je tko više mogo poneti, to je i nosio. Nije se na težinu mnogo pazilo. I kad su stopram kući došli, zahvalili su dragom aliku ) na tolikome blagodarstvu, koji svoje prave sinove ni u kakvoj nesgodi nezapušta. — Useina kano svoga slarešinu i zajedno dobročinca svi u nogu po-Jjubiše. Mladi Omer najveseliji biaše, ne toliko porad blaga, već najviše. Što ga je ta prigoda oslobodila od sveudiljnog pecanja i progonjenja. svoje bratje dervišah. »Pa sad recite, da je Omer ludi gursuz!« (s uzhitjenjem vapiaše). Družtvo »Islam« u malo vremena postade najglasovitije u Carigradu. Njihova svetinja barzo primora, da ostali derviši, nebudući dobro vidjeni od puka, ostaviše Carigrad, što su i želili U-seinovi derviši. Oni su za dugo posle ostali u Carigradu. Omer bude parvi od bratje za Useinom u dostojanstvu uzvišen. Omerova beseda kod dervišah mnogo je valjala, premda sličnog zanata nigda više nije smeo preporučiti bratji podložnoj. A nije ni od potrebe bilo. Imali su svega izobila! —
Fr. Jukić,
B a n j a l u č a n in.

Related Items you might want to check out...

Geolokacija